Валер

Свет који нас окружује доживљавамо  чулом вида. Да би смо уживали у његовој лепоти, потребна је светлост.  У мраку  успевамо тек да распознајемо обрисе предмета.

Они тада добијају сасвим нову димензију и симболику која може да унесе немир, стрепњу и страх .

Уметници су први приметили  да различити светлосни услови дају другачији изглед истом мотиву. Схватили су да помоћу светлости могу да постигну разне ефекте на својим делима.

Људско  око разликује око 250 различитих  светлосних нијанси. Те нијансе називамо валерима.

Валер дефинишемо као количину светлости у једној боји. Бело доживљавамо као присуство светлости, а црно као њено одсуство. Свака боја има своју најсветлију и најтамнију нијансу. Уколико додајемо више беле боје, боја постаје светлија, а када додајемо више црне боје постаје тамнија. 

Поступне промене називамо градацијом. Градација светлости на уметничком делу се односи на распон од  9 тонова између црног  и белог, укључујући и црно и бело.

 Када сликамо не користимо увек све тонове. Низ тонова који користимо може бити контраснији ( дурски кључ) или   је то низ који има благе прелазе (молски кључ). За ликованa дела у којима су заступљени тонови од најсветлијег до најтамнијег кажемо да припадају дурском валерском кључу.

 Уочавају се велики контрасти између светлих и тамних тонова и боја, композиција је снажна, а уметничко узбуђење достиже врхунац. Сусрет са таквим делима у музеју или галерији изазива код посматрача јака осећања. Као што у  филмовима јаки звуци прате узбудљиве сцене, често и у сликарству јаки односи светла и таме прате драматичне призоре. Тај начим сликања називано светло-тамно (итал. Chiaroscuro). Његов најпознатији представник је италијански сликар Каравађо.

Благу градацију можемо користити у циљу представљања облика и тада је називамо моделацијом. Испупчене, осветљене  делове  представљамо  светлијим , а удубљене  и оне у сенци, тамнијим нијансама.