У свету боја

https://docs.google.com/presentation/d/13I1q3syTHkCFOaGGuiO2r41pRWsxEt7p/edit#slide=id.p1

Хармонија

Хармонија у ликовној композицији оставља на посматрача утисак сталожености, мира и усклађености и ствара осећај пријатности.

Хармонија је  склад, односно усаглашеност делова неке целине.Елементи  једне хармонијске ликовне композиције могу бити слични по одређеном својству: облику, боји, величини, функцији, значењу и сл. На пример , у кругу су хармоничне боје оне које стоје једна поред друге.

Сродне ликовне вредности у ликовној композицији стварају складне, хармоничне односе.Усклађивањем  истих или сличних вредности линија, боја , облика, површина, текстура, светлина и волумена постиже се хармонична ликовна композиција.

Ређање елемената једнаких  ликовних  вредности оставља утисак једноличности-монотоније, док супротне вредности једна поред друге представљају контраст.

За разлику од монотоније и контраста, хармонија је уравнотежен однос вредности, односно “ ни премало, ни превише”

Француски сликар  Клод Моне направио је преко тридесет  слика руанске  катедрале. На њима је приказао ефекте светлости у различито доба дана. Платна је сликао  ситним потезима густе боје и тако створио складне, хармонијске односе.

Складне односе линија, облика, текстура, боје и светлости можемо да уочимо у природи. Направи у свом раду композицију облика из природе користећи сродне облике и успостављајући хармонијске односе међу њима. Инспирацију можеш потражити у свом окружењу или истражујући различите изворе- интернет, енциклопедије, часописе и слично

Витраж

Витраж (фр. Vitrail) је стаклена површина састављана од разнобојних стакала  ликовно уређених и спојених оловним тракама и служи за застакљивање  прозора.

Витражи су почели да се појављују у градњи средњоевропских готских катедрала  које су имале отворе сувише велике да би се застаклиле једним стаклом и морало се спајати више стакала у једну целину.

Постепено је ово постала уметност. Како се пре витраж употребљавао само у црквама. храмовима и манастирима у данашњем времену он се употребљава и у домаћинствима за украшавање врата и прозора као декорација на њиховим деловима.

Класичан витраж настаје спајањем разнобојног стакла на хладно помоћу оловних  профила и употребљава се за декорисање прозорских отвора или врата.

Тифани витраж је новија, филигранскија техника, стара неких стотинак година. Она пре свега омогућава израду витража од много мањих комадића стакала, фуге су много тање и у просторијама где имате блиски контакт са витражима, тифани витражи делују много елегантније. Затим, тифани техника је омогућила да витражи не морају да буду само у једној равни. Најпознатије су тифани лампе, али је могуће израђивати разне уметничке и употребне предмете.

Витраж из 13. века

 

Композиција

Композиција (лат. compositio – састављање), састављање, састав, склоп, састављање делова у целину; У сликарству композиција је стављање ликовних елемената у хармоничну целину.

Равнотежа је једнак однос ликовних елемената.

Жорж Сера

Врсте композиција

Симетрична композиција

Клод Моне

Асиметрична композиција

Едгар Дега

Троугласта композиција

Леонардо

Дијагонална композиција

Едгар Дега

Кружна композиција

Франсиско Гоја

Виктор Вазарели

Сложена композиција

„Герника “ Пабло Пикасо

Композиција у вајарству

Хенри Мур

Милоска венера

Компоновање величина у простору

Албрехт Дирер

Дијего Веласкез

Ритам је понављање елемената у простору

Виктор Вазарели

Енди Ворхол

Контраст је очигледна разлика између појава и ствари.

Ван Гог

Рембрант ван Ријн

Јединство чини начин коришћења ликовних елемената према чему препознајемо уметничке правце и рукопис уметника.

Пикасо-кубизам

Алфонс Муха – арт нуво

Клод Моне – импресионизам

Едвард Мунк – експресионизам

Доминанта је облик или правац који привлачи или води наш поглед по слици.

Ежен Делакроа

Пол Сезан

Перспектива је наћин представљања дубине простора.

Линеарна перспектива

Леонардо

Рафаел Санти

Ваздушна перспектива

Леонардо

Клод Лорен

Жабља и птичија перспектива

Клод Моне

Рој Лихтенштајн

Вајарство

—Вајарство или скулптура (лат. sculpere – клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар – човек који креира склуптуру – уметнички обликују простор.

Већина скулптура има чисто естетски или уметнички циљ. Када тродимензионални објекат – скулптура има, осим уметничког и употребни аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, називамо га функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више место употребном, вајарство постаје дизајн.

—Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном – апстрактном вајарству.

Египатска скулптура

—Портретне статуе и бисте

—Радиле су се у случају да мумија пропадне, а имале су смирен став и код седеће и код стојеће фигуре, са избаченаом ногом, која не показује кретање, већ повећава статичност. Уздржаност, укоченост – репрезентативност, монументалност. Наглашена је оса симетрије. Вајало се помоћу пројекција па су фигуре «сапете» и представљене су чеоно. Задња страна скулптуре се ослањала на зид, тако да те фигуре никад нису слободне. Египатске статуе су биле бојене, али се боја током векова изгубила.

—Рељефи

—Рељефи имају исте побуде као и скулптура – мотиви везани за живот, илуструју живот умрлог.
Сагледава се и пут умрлог ка «оном свету». Рељеф је плитак и ближи сликарству него вајарству.
Постоје две врсте: Ниски барељеф (благо испупчени облици) и упуштен рељеф (урезан)

—Рељеф је близак гравури, обојен је, а због своје плиткоће нема светлости и сенке. Мушка тела су тамнија од женских. Бојење је континуирано и униформно, без нијанси.

Грчка скулптура

—У доба Грчке, од 9. века пре нове ере до 1. века скулптура пролази кроз фазе које прате и развој Грчке цивилизације, од архајског доба до Хеленистичке Грчке.

—Архајско доба

—У архајско доба египатска уметност врши директан утицај на скулптуру Грчке: руке приљубљене уз тело, стилизиране фризуре, припијена одјећа истакнута плитким рељефом. Због страха скулптора да не поломе камен, плитко клесане скулптуре су изгледале изразито укочено.

—Класично доба

—Скулптури класичног доба су успели постићи савршено мајсторство у обради камена. Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у класично доба. Та потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и савршено пропорционалне.

—Хелинистичко доба

—Хеленистичка скулптура се препознаје, било по слојевитој и непрегледној композицији, било по покрету који је јако наглашен, или по дубокој обради површине којом се добива велики контраст осветљених делова и сенки што појачава немир садржан у скулптури и узбуђење које преноси на посматрача.

Етрурска скулптура

—Етрурска култура се развијала на подручју данашње централне Италије од 9. – 3. века п. н. е. када Етрурски градови падају под власт Рима који преузима и развија ову културу. У оквиру античке уметности етрурска уметност ствара посебну и осебујну групу, иако се увелико ослања на грчке изворе (посебно у сликарству и керамици, преко увезених предмета из грчких колонија на југу Италије).

—Значај веровања у загробни живот, код Етрураца показује и израда саркофага који су састављени од сандука на којима обавезно лежи скулптура покојника. На предњој страни саркофага најчешће се налази плитак рељеф схваћен као црзеж, а не као пластика .

—Гробове у унутрашњости су Етрурции осликавали. Задатак тих цртежа био је остварити атмосферу сличну дому у тежњи да се од гроба створи околина у којој је покојник живео.

—Реалистичку фигуралну и орнаменталну декорацију храмова радили су углавном у теракоти, коју су често осликавали (глава Хермеса из Веија, многобројни саркофази и стеле), а постоје и изузетно дела у бронзи (Капитолска вучица, Химера из Ареза, Марс из Тодија, итд.)

Римска скулптура

—Почеци римске скулптуре ослањају се на етрурску скулптуру или су дословна копија грчких мајстора у мермеру. Док су у класичној Грчкој интереси били усредсређени на тражење, обликовање општег, идеалног људског лика, у римској је уметности акцент на приказивању појединачног и карактеристичног. То најбоље долази до изражаја у мноштву портрета  римских грађана (14 000 скулптура). На тим портретима се постижу меки прелази светла и сенке меканом обрадом површине, а карактеризација понекад иде до потпуне натурализације .

Рани средњи век

—У раном средњем веку, архитектура је предложила скулптуру и одредила места на којима ће она моћи да се прихвати и изрази, она одређује које ће се површине скулптурално обрадити. Ово је време непостојања скулптуре. Користи се једино врло плитки рељеф за саркофаге, гробне плоче, олтарске преграде. Украси су у комбинацији розета и крижева, све у строгој геометрији.

Ренесанса

Са сачуваном скулптуром из антике, скулптура је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру. Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драпреије. Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети, а јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаље .

“ Пиета“ Микеланђело

 

Барокна скулптура

—У Бароку се скулптуре одликују бујном волуменозношћу тела и узнемиреним драперијама, покренутошћу и снагом израженом у композицији, те дубоком моделацијом због чега се појављују снажни контрасти светлости и сенке (у дубоким рељефним обрадана композиције). Таква вајарска дела као да бујају на свим могућим местима – у унутрашњости грађевина, у црквама по степеништима и дворанама палата и двораца, и споља, избијајући уз портале, подмећући леђа под балконе, те врве по крововима, израњају из фонтана и бројних јавних споменика на трговима градова. По својој тематици, скулптуре најчешће обухватају хришћанске теме и ликове, затим митолошке ликове и групе, а често су то и портретске  скулптуре, као и надгробне скулптуре.

Рококо 

—Рококо је у првом реду декоративни стил, па се, опседнутост орнаментиком јавља и у скулптури, као и у архитектури и сликарству. Орнаментика није једини смисао касно барокног ликовног израза, иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила. После монументалности стила у доба Луја XIV, рококо доноси у другој четвртини 18. века лаки, освежавајући тон, осмех и умањену сразмеру. У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

Модерна

—Корени модерне уметности се обично вежу за другу половину 19.века, када се јавља отпор и жестока критика класицизма и академског схватања уметности, како од стране уметника тако и од стране критичара уметности.

Одилон Роден “ Грађани Калеа“

 

“ Пољубац“ Роден

 

„Мислилац“ Роден

“ Бесконачни стуб“ Константин Бранкуши

Алберто Ђакомети

 

Хенри Мур

 

 

 

 

 

Перспектива

У ликовним уметностима перспектива означава начин приказивања  простора на слици. Разликујемо више  врста перспектива , од којих је свака била и најбоља и једина могућа за културну средину и у одређеном историјском тренутку.

Перспективу можемо делити на:

1. Семантичку
2. Вертикалну
3. Обрнуту
4. Линеарну или геометријску
5. Ваздушну или атмосферску

СЕМАНТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА Ликови су велики према значају који имају за аутора

 

ВЕРТИКАЛНА ПЕРСПЕКТИВА Низанје ликова по вертикали

ОБРНУТА ПЕРСПЕКТИВА  Оно што нам је ближе мање је.

„Моја учионица“ ученик 8. година

Чимабуе “ Град Јудеја“ 1290.год.

ЛИНИЈСКА ИЛИ  ГЕОМЕТРИЈСКА  Леон Батиста Алберти  објавио је књигу “ О сликарству“ 1436. године . У њој су описани начини како да сликари постигну већи реализам у слици, користећи светлост, боју и перспективу.

Албертијева пирамида

 

 

Коцка нацртана у перспективи

     Карло Кривели “ Благовести“ 1486.год.

Тачка у којој се спајају све линије зове се тачка нестајања, а линија на којој се она налази  је линија хоризонта.

 

Линеарну перспективу можемо поделити на „Птичију“ и “ Жабљу“ перспективу.

  Птичија перспектива

 

Жабља перспектива

“ Тајна вечера“ Леонардо да Винчи

„Св. Јероним у ћелији“ Албрехт Дирер

Ваздушна перспектива

О почетцима ваздушне перспективе можемо говорити код Леонарда да Винчија. Он ју је не само сликао већ и писао о њој у свом  “ Трактату о сликарству“ .

Из“Трактата“: Постоји још једна перспектива, називам је ваздушном (атмосферском), јер кроз разноликост ваздуха могу сазнати различита растојања разних зграда; ако желиш да на слици изгледају даље једна од друге“ треба замислити густ ваздух. Ти знаш да таквом ваздуху последње по реду ствари које на њему виде, односно планине, због ваздуха,  изгледају плавље. Дакле, треба направити прву  зграду у њеној боји ; удаљенију направи нејасним контурама и плављу, а ону која хоћеш да буде још удаљенија направи још плављом; ону  која хоћеш да буде пет пута удаљенија направи је пет пута плављом.“

„Богородица са Св. Аном“ 1510.год.

 

 

 

 

 

 

Визуелно споразумевање (Амбалажа,кутија,осликавање,визуелни симбол употребне функције)

žПоруке које визуелним путем људи шаљу једни другима спадају у визуелно споразумевање. Овај вид комуникације остварује се путем Интернета, ТВ реклама, билборда, грбова, амблема и на многе друге начине.

žПоред информација које пружају, визуелне поруке у нама изазивају и разна осећања. Неке могу пробудити жеље и наде, док неке могу бити и застрашујуће.

žСматра се да су људи пећинског доба веровали да ће предстстављањем неке жељене сцене цртежом на зиду, ту сцену остварити.Зато су на њима често приказане сцене успешног лова.

žПрви знаци за визуелно споразумевање били су дим и ватра. За преношење обавештења користили су бакље. Постојали су договорени знаци, а ритмичким покретањем бакљи преношене су поруке. Индијанци су такође коритили дим за преношење порука.

žДоговорени светлосни знаци користе се и данас .На раскрсницама градова црвена боја семафора означава забрану, а зелена слободан пролаз.

žСавремено средство за визуелно споразумевање и трајночувањем поруке за будућности обезбедила је фотографија;она је дело  Француза Нисифора Нијепса из 1826.године.

                                                                              

žФотофрафија је на предовала .Данас може да се види и оно што се голим оком и не запажамо: да ухвати распрслу кап воде или више тренутних слика предмета у покрету.

žПут од фотографије до филма водио је кроз   чаробни свет разних покретних  играчака, којима су уз помоћ огледала, лампе и покретних трака с цртежима пројектоване слике на на зид.

žФранцузи, браћа Огист и Луј Лимијер , пронашли су начин да створе верну слику стварности.Заменили су цртане слике фотографијама.

žНаше око може да региструје 10 слика у секунди, ако се стави 25 слика, ми то видимо као целину.

       http://www.youtube.com/watch?v=-ckbSVirXCQ

žТелевизија је преузела улогу још једног  медијума за  визуелно споразумавање. Разложену  слику која се импулсима преноси кроз ваздух хватамо антенама и видимо  их на екранима нашег телевизора.

žГрафички дизајн се бави визуелним споразумевањем између осталог и у дизајнирању различитих амбалажа за све што нас окружује у свакодневном животу.

Пропорције

Када причамо о пропорцијама, мислимо на односе  величина и облика, на мере и правила за ликовно опажање и представљање предмета. Међу предметима – објектима различитих величина постоји склад. То су управо она правила која имају везе са природом. Делови људског тела имају пропорционалне односе.

 У ликовним делима пропорције имају значајну улогу. По веровању древних Грка, богови су живели на Земљи, на планини Олимп, имали људске ликове идеалне лепоте и све друге особине човека.За њих су грађени храмови изузетне лепоте од камена на мало уздигнутој, степенастој подлози. Били су правоугаоног облика, опасани стубовима чији је број на предњим и бочним странама био, на пример, 6:13 ( двоструки број плус 1). Висина стуба износила је два размака између стубова ( вредност размака рачуна се од средишта једног до средишта другог стуба).

Грчка класика почиње у 5.веку пре нове ере. Она не показује човека онаквим какав јесте, већ његов идеал, склад духа и тела. Можемо рећи да  су основне карактеристике класике склад  пропорција , беспрекорна анатомска тачност, јасноћа фигуре кроз одређен став- контрапост и покрет. Уметност иде ка општем, универзалном типу лепоте, нема личног израза. Лепота тела исказује и духовну лепоту.

Поликлет је на својим скулптурама , да би добио благи покрет , пребацио тежиште на десну ногу, усавршио контрапост, утврдио људске пропорције(глава : тело =1:7). Написао је дело о пропорцијама            “ Канон”. До детаља је разрадио анатомију тела посматрањем. Најпознатије дело му је Дорифорос- Копљоноша.

Мирон је истраживао  фигуре у наглашеном покрету . Најпознатије дело му је Дискоболос- бацач диска.

Фидија је вајао женске фигурепокривене драперијама, испод којих се наслућује анатомија тела. Највише дивљења изазвала је његова статуа богиње Атине за храм Партенон, урађена у слоновачи и злату, као и рељефи, за партенонски фриз и скулптуре Партенона.

Предхеленистичку скулптуру 4.века п.н.е. Карактеришу велике статуе напетих покрета и страсних израза лица.

Повезаност и склад су жртвовани  да би се добило више слободе за снажне и необуздане покрете. Фигуре овог периода имају јасно изражене особине. Поменућемо најзначајније уметнике овог периода.

 

Праксител је највећи представник “ лепог стила”. Он тежи елеганцији , његове скулптуре поседују мекоћу и сенке. Овај уметник је допринео промени контрапоста, увео је ослонац под руку и добио већу извијеност тела.

 

Лисип је треће важно име предтхеленистичке ере . Он мења Поликлетове пропорције и долази до виткијег тела ( глава : тело = 1:8 ). Анализира и мења контрапост тако што показује фигуру у тренутку ослонца с једне ноге на другу. Учинио је смели продор у простор руком испруженом хоризонтално испред тела, чиме је скулптура добила тродимензионалност.

Значајан предмет проучавања уметника ренесансног стила било је људско тело, његова анатомија и пропорције. Један од најпознатијих универзалних стваралаца ренесансе , Микеланђело Буонароти, дао је посебан допринос обликовању пропорција људског тела. Микеланђело је Сикстинску капелу видео као целину с мноштвом фигура ритмично распоређених унутар осликаног оквира. Те фигуре имају корене у његовом проучавању античке скулптуре, коју је хтео да надмаши. Фигуре су пропорционалне, смеле, динамичне и пуне живота.

 На Микеланђела су снажан утисак оставиле хеленске скулптуре пуне емоција и идеалних пропорција. Њихове херојске димензије, натприродна лепота и нестварна снага постали су део Микеланђеловог стила, а преко њега и саме ренесансе. Микеланђелова статуа “ Давид “ истовремено је и мирна и напета, и активна и статична , способна за покрет иако се тренутно не креће.

Мона Лиза

Мона Лиза  или Ђоконда (итал. La Gioconda, фр. La Joconde) је чувена ренесансна слика Леонарда да Винчија. Израђена је уљаном техником на дрвеној плочи од тополе. Представља портрет  младе фирентинске даме, Лизе дел Ђаконде. Портрет Мона Лизе је изложен у Музеју Лувр у Паризу.

Још од Ђорђа Вазарија, савременика и аутора биографија уметника из 16. века, тврди се да је ово портрет Лизе дел Ђаконде . Сам портрет није ни датиран ни потписан. Вазари тврди да је Леонардо у годинама 1500-1506, по свом повратку у Фиренцу, насликао портрет Лизе дел Ђокондо, треће супруге фирентинског трговца свилом Франческа дел Ђоконда. Такође тврди да Леонардо овај портрет није завршио ни после 4 године рада. Леонардо није дао ову недовршену слику наручиоцу, Франческу дел Ђоконду, већ ју је задржао.

Вазари помиње име Мона Лиза (Мона – скраћено од Мадона, у значењу жена).

Временом су се појавиле нове теорије које су тврдиле да је у лику Мона Лизе представљена нека друга жена тог доба (Изаабела од Арагона и Напуља, Ћећилија Галерани…), безимена идеализована жена, Леонардова мајка, па можда и сам лик Леонарда.

Дилеме о идентитету Мона Лизе су окончане 14. јануара 2008.године, када је тим истраживача са Универзитета у Хајделбергу објавио откриће датираних белешки на маргинама књиге из октобра 1503. које потврђују да је Лиза де Ђокондо била Леонардов модел.

Димензије слике су 76,8 × 53 cm, и по томе је слика малих димензија. Настала је у периоду од 1503. до лета 1505.

Леонардо је употребио пирамидални распоред елемената који слици даје осећај спокојства. Њене груди, врат, лице и руке су обасјане светлошћу истог интензитета. Мона Лиза седи усправљена са положеним рукама и отуда резервисана према посматрачу. Њен поглед оставља илузију неме комуникације. Општи утисак је да је приказана мистериозна идеализована жена, блиска и далека у исто време.

Као и у многим својим другим делима, Леонардо је и на овом портрету применио технику сфумата, како у позадини, тако и у детаљима лица. На тај начин облици постају замагљени. Леонардо је Мона Лизу сликао из две различите перспективе, једне за позадину, а друге за фигуру. Ово не постаје одмах очигледно за посматрача и представља ефекат изненађења.

Мона Лиза је један од првих портрета који лик приказује у имагинарном пејзажу. Модел се вероватно налази на тераси. У магловитом пејзажу се види кривудави пут, мост и планине.

Леонардо је за сликање руку и лица користио боје различитог хемијског састава. Боја руку се временом боље одржала, док су боје лица изгубиле колорит, а њихове нијансе постале готово сасвим валерске. На први поглед, Мона Лиза нема обрве. Сматрало се да би то могао бити део идеала лепоте ренесансне жене. Анализе самог платна откриле су да су обрве сликане, али су временом избледеле. У очима Мона Лизе су такође уочени сакривени симболи.

Линија

Линија је, као облик и боја, основни ликовни елемент ликовне целине. Линија је збир тачака у низу. На цртежима ликовних уметника опажамо да уметници користе линије које се разликују по дужини, према правцу простирања, по ширини.

Према карактеру линије могу бити узане, широке, оштре, испрекидане, изломљене, једноличне и сл.  Друга важна особима линија јесте њихов ток, њихова путања. Према свом току могу бити криве, отворене или затворене.

 

 

Линије се могу одредити и према свом значењу. Према значењу их делимо на контурне линије и текстуралне линије.

Контурне линије описују неки облик споља. Ивична линија облика којом одређујемо границу између облика и његовог  околног простора назива се контурна линија.

Текстура означава карактер површине која може бити пластична ( храпава и глатка), сликарска (различите густине бојених мрља на платну) и графичка текстура, где се користе цртачки елементи- различито испуњавање и растерисање површине ограђено  контуром. Дакле, контурном линијом оивичавамо облик, који  је изнутра испуњен текстурним линијама.

 Код цртања изгледа површина линијама, важно је пронаћи прави ритам линија. Такође је важно одредити одговарајућа својства линија. Изглед површине се може приказати цртањем линија једне поред друге на мањим растојањима. Могу бити паралелне, а могу се и међусобно укрштати.

На ликовна свијства нацртаних линија веома утиче и материјал са којим цртамо. Човек који црта највише утиче на ликовна својства линија. Мењањем притиска или угла мењамо и изглед линија.Подлога за цртање такође утичена изглед нацртаног(својом бојом или хтапавошћу).

Квалитет линија зависи од материјала којим се црта. Тако је линија изведена тушем и пером уска и оштра, док се лавираним тушем може постићи прелаз од оштре  до меке и разливене. Четка омогућава линије различитих ширина и степена светлине. Угљеном и оловком такође се остварују линије различитих вредности, нпр.уске, широке, провидне или тамне.